Opis
Lavkraftov horor je u krajnjoj liniji materijalistički i utemeljen u razumu, baš kao i njegov narator: verujemo njegovom glasu čak i kada citira iz knjige o stvarima začetim u grobovima koje bi trebalo da budu mrtve, ali nisu. Ligotijev horor je impresionistički i agnostički: ne možemo znati šta se dešava upravo zato što nemamo dovoljnu distancu od njegovog naratora. A njegov pristup je, čini se, efikasniji način da se Velika crna istina usađuje u duše čitalaca, a ne u umove, kao kod Lavkrafta. To je pristup poezije, ili pesme, odnosno oniričke pesme u prozi, najradikalnije primenjen upravo u pričama koje sačinjavaju ovu zbirku. Posledično, Ligotijeve priče ne pamte se kao većina drugih žanrovskih, iz kojih se sećate o čemu se radi, šta se desilo, šta je bilo na kraju. Nasuprot tome, one ostaju u vama dublje i razumu nedosežnije: pre kao poluupamćeni san, ili melodija koja vam se, ko zna odakle, uvukla u um, i više ni sami niste sigurni da li ste je negde čuli, ili ste je sanjali.
Recenzije
Još nema komentara.